Da li nas ljubav pravi slabićima ili junacima?
Da li nas ohrabruje i jača ili nas razara i lomi?
Da li ljubav znači držati i ne pustiti ga od sebe ili voleti znači osloboditi ga?!?
Jedni će reći prava ljubav postoji ako ga pustiš da bude srećan.
Pa zašto ga onda volim ako ne može da bude srećan sa mnom! Ne to nije ljubav, to je mazohistička potreba da izazivamo žaljenje prema sebi!
Ja ga volim ali on nije moj niti će ikada biti!
Ne, ne dozvoljavam to sebi! To nije ljubav. Ne ona prava! Ne ona koja rasplamsava vatre u nama!
Ljubav je kada voliš i kada te voli!
Ljubav je život, vazduh, voda, pogled, šapat, dodir…
Ljubav je energija koja pokreće svet!
Ljubav nije patnja!
Ljubav nije kada se loše osećas, kada žalis sebe i ceo svet! To ne moze biti zdravo stanje i lepo osećanje!
Kažu, volim ga jer je savršen! Ni to nije ljubav!
To je naša predstava o nekome koga zamislimo u svojoj glavi i mislimo da volimo u realnosti onoga koga smo zamislili! A onda, sledi razočaranje, kada uvidimo da smo savršenost samo zamislili!
Ljubav je kada ne misliš na savršenost, nego voliš i sve njegove mane!
Ustvari, ljubav je kada ne želis da ga menjas, niti da menjaš sebe zarad njega!
To je prava ljubav.
Kada te neko voli i kada si ljut, srećan, kada plačes i kada se smejes, kada se probudiš pored njega sva raščupana i ‘krmeljiva’ od spavanja, a on te poljubi baš takvu!
Ljubav je kada ti ceo svet miriše na njega! Ljubav je kada ga voliš, bez ikakvig razloga, samo zato što je to on!
Što bez njega ne bi mogla da dišeš i živis, a da ne osećas neku crnu rupu u sebi, kojoj leka ne bi bilo!
Ljubav je kada si spreman da se za nju boriš sam protiv svih, držeći njegovu ruku u svojoj, kada ti nije bitan čitav svet, jer je svet u njegovim očima!
Takva ljubav te ne boli, ona te jača i daje ti Herkulovsku snagu, da se izboriš da sa njim staneš na vrh Olimpa. Jer takva ljubav jeste božanstvo!!!
Vilinska prasina 